Ako neki film možemo prozvati fensi, to je definitivno „The Thomas Crown Affair“, samo što se „skupoća“ ne vidi u standardno očekivanom obliku. Projekat je privlačan za oko bez upotrebe vizuelnih efekata. Akcenat je na komercijalnim njujorškim lokacijama, firmiranoj garderobi i nakitu, sa dovoljno logotipa određenih brendova da nam se stavi do znanja ko je finansirao film.
Rimejk istoimenog ostvarenja iz 1968. godine, sa scenariskim izmenama nežnijih kontura zapleta i raspleta. U staroj verziji se radi o pljački banke dok se novi model zahuktava kada Tomas Kraun (Pierce Brosnan), bogataš sa previše novca i premalo stvari koje ga istinski uzbuđuju, krade vrednu sliku iz Metropoliten muzeja. Metodom, preelegantnim za poverovati, izlazi iz maksimalno obezbeđenog objekta sa „Moneom“ vrednim sto miliona dolara.
Policija se odmah baca na rešavanje slučaja ali Kraunu se stvara problem tek kada u igru uđe Ketrin Bening (Rene Russo), istražiteljka osiguravajućeg društva, sa veoma vrednim motivom da pronađe nestalu sliku. Njena inteligencija i seksipil uvlače pustolovnog multimilionera u igru mačke i miša.
Glumački, „The Thomas Crown Affair“ je ono što se moglo očekivati. Brosnan i Ruso su tu da izgledaju dobro i svojom harizmom što više skreću našu pažnju sa dijaloga koji dobar deo vremena deluje kao plod mašte nekoga sa izraženim osećajem za preuveličavanje kozmetičkih delova. Zapostavljanjem faktora razvitka odnosa glavnih aktera, dobili smo mnogo više izleta u elitizam, nego što je realno.
Šta su tri decenije uradile za ovaj film? Prvo, žanrovksi je promenjen. Od krimi trilera smo došti do „krimić” sapunice gde se pred kraj nakratko pati za propuštenim životnim stilom. Tok radnje je olakšan, jednostavniji za progutati a faktor romantike ubrzo potiskuje i onu sliku što vredi „đavo ipo“.
Mada, ostaje činjenica da većina gleda „The Thomas Crown Affair“ kad god im se ukaže mogućnost, što je tradicija koja neće jenjavati. Malo kad sam video elegantnije snimljen film, scene naprosto klize pred očima, većina rupa je vešto izbegnuta održavajući balans između lagane zabave i uvredljive jednodimenzionalnosti. Po završetku, svaki put osetim određenu dozu satisfakcije. Nisam siguran zašto, možda zbog raskošnoga načina života, sjajnih kadrova i muzike ili pak zanosne Rene Ruso. Jedno je sigurno, pogledaću ga u svakoj narednoj prilici.
Ocena: 7/10
autor recenzije: Bojan Gačić